Neispričane Strane Advokature: Pripravnički Staž, Troškovi i Realnost Profesije

Put od diplomiranog pravnika do samostalnog advokata u Srbiji često je opisan kao trnovit i izazovan. Iza službene procedure i zakonskih odredbi krije se slojevita realnost koju mnogi tek treba da otkriju. Ovaj tekst nastoji da osvetli neke od najvećih izazova sa kojima se susreću advokatski pripravnici, posebno u vezi sa troškovima upisa, nejednakim uslovima i opštim stanjem u profesiji.

Početak puta: Upis u imenik advokatskih pripravnika

Prvi korak ka advokaturi je upis u imenik advokatskih pripravnika pri nadležnoj advokatskoj komori. Ovaj formalni uslov, propisan Zakonom o advokaturi, podrazumeva ispunjavanje niza uslova, od diplome pravnog fakulteta do zaključenog ugovora o radu sa advokatom-mentorom. Međutim, ono što zakon ne reguliše eksplicitno, a što postaje kamen spoticanja za mnoge, su troškovi upisa.

Dok u nekim komorama, kao što je Advokatska komora Beograda, godišnja članarina iznosi simboličnih 1.200 dinara (oko 100 dinara mesečno), u drugim delovima zemlje situacija je drastično drugačija. Navešćemo primer Advokatske komore Kragujevca, gde su pripravnicima za upis zahtevani iznosi koji izazivaju negodovanje - do 500 evra. Ovaj iznos se može platiti odjednom ili u ratama, uz obavezu da se ostatak izmiri u roku od četiri meseca, pod pretnjom brisanja iz imenika.

Otkriće ovakvih troškova za mnoge je šok. Kako se u statutu komore ne pominje nikakva naknada u toj visini, pripravnici se pitaju po kom osnovu se naplaćuje toliki novac i čemu on služi? Upitno je da li se radi o pokrivanju stvarnih administrativnih troškova ili nečem drugom. Ovakva praksa dovodi u pitanje princip jednakosti i dostupnost profesije svima koji ispunjavaju zakonske uslove, a ne samo onima sa dubljim džepom.

Pitanje jednakosti: Deca advokata i sudija

Još osetljiviji aspekt ove priče je navodna praksa da deca advokata i sudija plaćaju značajno manje za isti taj upis - po nekim navodima, čak i do dvanaest puta manje. Ako je ova informacija tačna, radi se o ozbiljnom pitanju diskriminacije i stvaranja privilegovanih kasta unutar profesije. Ovakve pojave duboko potkopavaju poverenje u sistem i stvaraju utisak da je advokatura zatvoreni klub, a ne profesija dostupna svima na osnovu znanja i sposobnosti.

Ostavlja se gorak ukus dvostrukih standarda: od jedne strane, mladi pravnici bez porodičnih veza u pravosuđu suočeni su sa visokim finansijskim barijerama, dok se drugima put olakšava. Ovakvo stanje direktno utiče na odluke mnogih da napuste profesiju ili je u startu ni ne pokušaju, što dugoročno šteti raznovrsnosti i kvalitetu pravne zajednice.

Realnost rada kod advokata: Volontiranje, plate i uslovi

Nakon što pređu finansijsku prepreku upisa, pripravnici se suočavaju sa realnošću radnog odnosa. Iako postoji mogućnost dobijanja stručne prakse od Nacionalne službe za zapošljavanje (oko 18.000 dinara mesečno), nije retkost da advokati-mentori odugovlače sa prijavom, ostavljajući pripravnike da rade bez ikakve nadoknade nedeljama ili mesecima.

Priče o iskustvima variraju. Neki pripravnici imaju sreće da rade sa mentorima koji ih vode, uključuju u raznovrsne poslove, vode na ročišta i redovno ih plaćaju. Međutim, česti su i slučajevi izrabljivanja, gde pripravnici obavljaju monotone, administrativne poslove bez mogućnosti sticanja praktičnog znanja, a plate su im minimalne ili ih uopšte nema.

Neki mentori obećavaju preuzimanje kancelarije nakon odlaska u penziju, što može biti snažna motivacija za pripravnika da istraje. Međutim, takva obećanja često ostaju samo na rečima, a odnos se menja čim pripravnik počne da traži ispunjenje dogovorenih uslova, poput prijave za stručnu praksu ili povećanja nadoknade.

U velikim gradovima, posebno Beogradu, postoje velike advokatske kancelarije koje redovno traže pripravnike. Međutim, uslovi rada u njima često podrazumevaju dug radni dan, rad vikendom, intenzivan stres i relativno niske početne plate (često u rasponu od 30.000 do 40.000 dinara), što je teško pokriti troškove života u prestonici bez dodatne finansijske podrške.

Alternative advokaturi: Notari, sudovi i privreda

Svesni izazova advokature, mnogi pravnici traže alternative. Rad kod javnog beležnika (notara) na prvi pogled deluje stabilnije. Plate su često bolje nego kod advokata početnika (od 35.000 dinara naviše), postoji prijava od prvog dana i redovni odmori. Međutim, posao može biti veoma šablonski i monoton, sa malo prostora za kreativnost ili sticanje širokog pravnog iskustva. Takođe, nije retkost da notari zapošljavaju i osobe sa srednjom školom za administrativne poslove, što smanjuje ponudu radnih mesta za diplomirane pravnike.

Volontiranje u sudovima i tužilaštvima je druga česta opcija. Prednost je što se stiče širok uvid u razne materije i sudski postupak. Međutim, ovaj put je dug i neisplativ - dve godine volontiranja bez naknade, nakon čega šanse za zaposlenje u pravosuđu i dalje ostaju minimalne, uglavnom rezervisane za one sa jakim vezama. Nakon položenog pravosudnog ispita, situacija se ne menja drastično, osim što se otvaraju neka vrata u državnoj upravi, vojsci, policiji ili osiguravajućim društvima.

Rad u privredi kao pravnik u pravnim službama firmi takođe je opcija. Ovi poslovi često nude stabilnije radno vreme i bolju početnu platu od advokatskih kancelarija. Međutim, konkursi su izuzetno konkurentni, sa stotinama prijava za jedno mesto, a uslovi često uključuju višegodišnje iskustvo i odlično poznavanje stranih jezika, što je teško ispuniti za tek diplomiranog pravnika.

Pravosudni ispit: Ulaznica koja ne garantuje ništa

Položen pravosudni ispit smatra se zlatnom standardom pravničkog obrazovanja u Srbiji. Ipak, njegova vrednost na tržištu rada je relativna. Dok je neophodan za napredovanje u pravosuđu i za samostalni rad advokata, on sam po sebi ne garantuje posao. U državnom sektoru i dalje dominiraju veze i stranačka pripadnost, dok u privatnom sektoru se ceni konkretno iskustvo.

Mnogi se pitaju da li je ulaganje vremena, novca i živaca u pripremu ovog ispita isplativo. Odgovor zavisi od individualnih ciljeva. Za one koji žele da ostanu u pravosuđu ili se osamostale u advokaturi, to je obavezan korak. Za one koji traže posao u pravnim službama kompanija, može biti prednost, ali ne i presudan faktor.

Zaključak: Profesija na raskršću

Put do advokature u Srbiji prepun je paradoksa. S jedne strane, imamo previše diplomiranih pravnika, a s druge, sistem koji put do samostalnog rada čini skupim, nejednakim i neizvesnim. Visoki troškovi upisa u pojedinim komorama, navodne privilegije za decu unutar sistema i nepredvidivi uslovi rada kod mentora stvaraju atmosferu razočaranja i otuđenja kod mnogih mladih pravnika.

Ovakvo stanje stvari ne šteti samo pojedincima, već i celoj pravnoj profesiji i društvu. Ako najsposobniji i najuporniji odustanu zbog finansijskih ili drugih barijera, a u profesiji ostanu samo oni sa određenim pozadinom, gubi se na kvalitetu, nezavisnosti i društvenoj ulozi advokature.

Promene su neophodne. One bi trebalo da krenu od veće transparentnosti advokatskih komora u pogledu troškova, strožeg poštovanja etičkih pravila od strane mentora i šire društvene rasprave o tome kako učiniti pravnu profesiju dostupnijom i pravednijom za sve koji je zaslužuju. Tek tada će se advokatura zaista moći smatrati profesijom od poverenja i stubom pravne države, a ne privilegijom odabranih.